PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


U mar­tu 1699. go­di­ne ru­skom am­ba­sa­do­ru u Be­ču P.B. Vo­zni­ci­nu pre­dat je do­ku­ment od austrij­skog im­pe­ra­to­ra Le­o­pol­da I, sa ko­jim se Sr­bi­ma ga­ran­to­va­la slo­bo­da vje­ro­i­spo­vi­je­sti na te­ri­to­ri­ja­ma austrij­ske mo­nar­hi­je.
U tom do­ku­men­tu je re­če­no:
Im­pe­ra­tor i nje­go­vo car­sko ve­li­čan­stvo ga­ran­tu­je da će srp­ski pa­tri­jarh i nje­go­vi ze­mlja­ci, kao i do sa­da, a ta­ko i ubu­du­će bi­ti za­šti­će­ni i slo­bod­ni. Ta­ko­đe se na­da da će ru­ski car omo­gu­ći­ti ri­mo­ka­to­li­ci­ma, ko­ji ži­ve u Ru­si­ji, da ko­ri­ste svu svo­ju slo­bo­du i bu­du bez­bjed­ni i za­to pre­po­ru­ču­je ca­ru da pre­ma nji­ma bu­de bla­go­na­klon i do­bro­du­šan.
U tom istom do­ku­men­tu po­mi­nje se Ge­or­gi­je Bran­ko­vić, sa­mo­pro­gla­še­ni po­to­mak srp­skih de­spo­ta, ko­ji već ne­ko­li­ko go­di­na tam­nu­je u austrij­skim za­tvo­ri­ma. Austrij­ski dvor je po­klo­nio do­sta pa­žnje G.Bran­ko­vi­ću i još 1670. go­di­ne austrij­ski im­pe­ra­tor mu je do­di­je­lo zva­nje ba­ro­na, za­tim ti­tu­lu gro­fa, a pri­zna­li su ga i žu­pa­nom ili bo­san­skim, srp­skim, bu­gar­skim i hr­vat­skim kra­ljem. 1688. go­di­ne po­sla­li su ga da or­ga­ni­zu­je na usta­nak sve pra­vo­slav­ne Sr­be u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka, ali da svi bu­du pod austrij­skom ko­man­dom i da pri­hva­te po­kro­vi­telj­stvo austrij­ske mo­nar­hi­je. Me­đu­tim, ni­je pri­hva­tio te uslo­ve i od­bio je da bu­de pod ko­man­dom Beč­kog dvo­ra i po­ku­šao je sa­mo­stal­no da or­ga­ni­zu­je usta­nak. Kra­je 1689. go­di­ne bio je uhap­šen i od ta­da je ostao da tru­ne po austrij­skim tam­ni­ca­ma sve do sa­me smr­ti. Ge­or­gi­je Bran­ko­vić je ra­ču­nao na po­moć od Ru­si­je i po­la­gao na­du u nju da će oslo­bo­di­ti srp­ski na­rod od tur­skog po­ro­blji­va­ča i imao vje­ru u ru­skog ca­ra Pe­tra. U pe­ri­o­du za­ro­blje­ni­štva Bran­ko­vić je mo­lio Pe­tra I da ga oslo­bo­di iz za­to­če­ni­štva.
Srp­ski mi­tro­po­li­ti, epi­sko­pi i osta­la sve­šte­na li­ca iz srp­skih ze­ma­lja stal­no su pi­sa­li mol­be za „mi­lo­sti­nju“ ru­skom ca­ru i sko­ro uvi­jek do­bi­li tra­že­nu po­moć.
Ova mol­ba iz 1703. go­di­ne mi­tro­po­li­ta Je­fre­ma Jan­ko­vi­ća Pe­tru I od­no­si se na „mi­lo­sti­nju“, ko­ja je bi­la po­treb­na za adap­ta­ci­ju ma­na­sti­ra sv. Tro­ji­ce u Plje­vlji­ma na ri­je­ci Bre­zni­ci.
„Sa Bož­jom po­mo­ći i mi­lo­šću, naj­ljep­šoj car­skoj kru­ni, naj­po­bo­žni­jem i naj­ve­ćem sa­mo­dr­šcu, ve­li­kom ca­ru i mo­skov­skom go­spo­da­ru i ve­li­kom kne­zu Pe­tru Alek­se­je­vi­ču, za­po­vi­jed­ni­ku i vla­da­ru ci­je­le Ve­li­ke, Ma­le i Bi­je­le Ru­si­je i nek Bog sa­ču­va Va­še car­sko ve­li­čan­stvo još mno­go go­di­na!
Mi­lo­sti­vi go­spo­da­ru, od kad su me is­tje­ra­li rim­ski uni­ja­ti iz mo­je epi­sko­pi­je, mno­go sam se tru­dio i za­la­gao kod će­sa­ra da se vra­tim u svo­ju epi­sko­pi­ju, ali sve je bi­lo uza­lud. I ta­ko sam osta­vio svoj ma­na­stir i ob­reo se pod tur­skom vla­šću i do­šao da ži­vim sa ne­kim dru­gim mo­na­si­ma. Pri­ti­snu­ti smo ve­li­kim si­ro­ma­štvom i bi­je­dom, a Tur­ci vr­še po­ha­re i na­si­lja nad Sr­bi­ma i nad na­šim ma­na­sti­rom. U rat­nim po­ho­di­ma Tu­ra­ka sva srp­ska ze­mlja je opljač­ka­na, a ma­na­sti­ri ra­zo­re­ni. I od kad smo sklo­pi­li mir sa Njem­ci­ma, na­sto­ji­mo da sve ob­no­vi­mo, oku­pi­mo bra­ću i mo­na­he, na­ba­vi­mo knji­ge i cr­kve­nu odje­ću, ali ne­ma­mo po­mo­ći ni­ot­ku­da i ni od ko­ga, osim od Bo­ga je­di­no­ga. Ipak, na­da­mo se u Va­še car­stvo, da će­te se smi­lo­va­ti, po­moć pri­pre­mi­ti i mi­lo­sti­nju da­ti. Zbog to­ga, mi­lo­sti­vi Go­spo­da­ru, ja Vas mo­lim i sa ra­do­šću lju­bim Va­šu car­sku ru­ku, bu­di­te ve­li­ko­du­šni i daj­te za moj ma­na­stir mi­lo­sti­nju i sa­ža­li­te me­ne, Va­šeg bi­jed­nog vjer­ni­ka, ko­ji je prog­nan iz svo­je epi­sko­pi­je i ži­vi u si­ro­ma­štvu, ko­ji čak ne­ma ni mo­na­šku odje­ću, a ka­mo­li ar­hi­je­rej­sku. Još Vas mo­lim, go­spo­da­ru, da za naš sve­ti ma­na­stir Tro­ji­ce u bli­zi­ni Plje­va­lja na ri­je­ci Bre­zni­ci da­te mi­lo­sti­nju za nje­go­vu adap­ta­ci­ju i ure­đe­nje i da da­te pro­pu­sni­cu na­šim mo­na­si­ma da mo­gu sva­kog lje­ta do­la­zi­ti za do­go­vo­re­nu mi­lo­sti­nju. Osta­je­mo vjer­ni Va­šoj ve­li­koj ca­re­vi­ni i Va­šim ve­li­ko­du­šnim i uz­vi­še­nim sve­to­po­čiv­šim car­skim ro­di­te­lji­ma.
Is­kre­ni vjer­nik Je­frem, srp­ski epi­skop u ma­na­sti­ru sv. Tro­ji­ce. Svo­je­ruč­no“.
7. fe­bru­a­ra 1705. go­di­ne epi­skop Je­frem je do­bio po­moć iz car­ske bla­gaj­ne: mi­tro­po­lit 30 ru­ba­lja, pop i dvo­ji­ca đa­ko­na po 17 ru­ba­lja, a za ma­na­stir­ske po­tre­be 100 ru­ba­lja i kr­zno od sa­mu­ra.
Kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka otvo­ri­la se no­va eta­pa sa­rad­nje u me­đu­sob­nim od­no­si­ma Ru­si­je i na­ro­da sa Bal­kan­skog po­lu­o­str­va. Slo­ven­ski na­ro­di su tra­ži­li moć­nog i uti­caj­nog po­kro­vi­te­lja za kon­so­li­da­ci­ju sna­ga i kre­nu­ti u rat pro­tiv Tu­ra­ka. Sr­bi su sve če­šće upi­ra­li svoj po­gled u prav­cu pra­vo­slav­ne Ru­si­je. Srp­ske epar­hi­je su do­bi­ja­le ma­te­ri­jal­nu po­moć, knji­ge, stva­ri, cr­kve­nu odje­ću i nov­ča­nu po­moć od Ru­si­je, ali im je bi­la još po­treb­ni­ja po­dr­ška Ru­si­je, da za­šti­ti in­te­re­se pra­vo­slav­nih Sr­ba u me­đu­na­rod­noj po­li­ti­ci u Evro­pi.
(Na­sta­vi­će se)